Кубизам

Уобичајен

KUBIZAM

NASTANAK. Kubizam je reakcija na osećajnost i spontanost fovista i ekspresionista. Kubizam je stvorio estetiku intelekta i vizuelno izrazio racionalnu svest, značajnu za evropsku kulturu u prvim decenijama. Polazište kubizma bile su retrospektive Sezanovih slika u Parizu 1906. godine i afrička crnačka skulptura. Tvorci kubizma i njegovi glavni predstavnici su španski slikar Pablo Pikaso i francuski slikar Žorž Brak.

Kubizmu ne možemo tačno odrediti početak jer na njega literatura nije imala veliki uticaj, a nije izašao neki manifest po kome bi se on mogao odrediti. Početke impresionističkog stila možemo uočiti 1906. godine na delima Pabla Pikasa i Žorža Braka za vreme njihovih zajedničkih studija u Parizu. Njihova saradnja je trajala do izbijanja Prvog svetskog rata 1914 godine.

Kubizam je ponikao iz dela i teorije Pola Sezana koji je svoja iskustva i praksu naveo u jednom pismu 15. aprila 1904. godine Emilu Bernardu u kome on piše da se ceo realni svet sastoji od kocke, kugle i valjka odnosno geometrijskih oblika na koje se svi oblici mogu rastaviti da bi se naslikali. Sezan je umro i posle njegove smrti je nastao ovaj pravac koji je on inicirao u svojim delima.

Kubistički pravac je dobio naziv po podsmešno datom imenu jedne slike Žorža Braka koju su tadašnji likovni kritičari nazvali „Kubusčići“. Naziv su izveli od latinske reči kubus što znači kocka. Kubizam je pojednostavljivao oblike u interpretaciji realnosti na oblike kocke, lopte i valjka. Inače, ovaj pravac je doživeo vrhunac 1914. godine.

KARAKTERISTIKE. Umesto da posmatra predmet iz jedne perspektivne tačke, on ga istovremeno posmatra iz više uglova. Geometrijska struktura slike nije više utemeljena na načinu na koji uobičajeno posmatramo predmete, već se stvara autonomna struktura koja je razumljiva jedino u samom domenu slike. Umesto realnog svetlosnog izvora koji osvetljava sve predmete, Pikaso uvodi više izvora svetla za svaki predmet u slici.

Napuštajući klasičnu perspektivu koja je od slike stvarala „pogled kroz prozor“, kubisti ne slikaju ono što vide, već ono što o predmetu znaju. Oni su smatrali da je predmet nepromenljiv i stalan i da ne zavisi ni od tačke posmatranja ni od osvetljenja.

I pre Pikasa, umetnici su pokazivali interes za „primitivno“, ali ga nikada nisu upotrebili tako iskreno i slobodno kao što je to učinio Pikaso. U poređenju sa aktovima koje su na „Salonu nezavisnih“ pokazali Anri Matis i Andre Deren, Pikasove slike su delovale ambiciozno. Oba slikara su sa neskrivenim užasom dočekali Pikasove slike. Čak su i Apoliner, koji je postao jedan od Pikasovih obožavaoca, i Žorž Brak, koga je Pikaso tek upoznao, u prvom trenutkuloše reagovali na slike, ne razumevši ih. Mislili su da je podlegao nekoj vrsti „užasne usamljenosti“, pa su se uplašili da bi, kao i Deren, mogao da se obesi u svom ateljeu. Ali uskoro su prestale kritike kolega, oni su Pikasova nova pravila počeli da koriste u svojim radovima. Kubizam je bio rođen.

U lomljenju oblika Pikaso i Brak su došli do granice apstrakcije i, da bi zaustavili taj proces, počeli su se oko 1912. godine više oslanjati na realnost, ali ne u smislu predstavljanja stvarnosti, već korišćenjem elemenata konkretnih predmeta i materijala. Unoseći u sliku novinsku hartiju, komade tapeta, drveta, tekstila, Pikaso i Brak stvaraju kolaž, koji je ubrzo doveo do niza umetničkih otkrića. Zalepljene elemente realnosti umetnici povezuju bojom ili ugljem na naslikanim predmetima. Sa kolažom se repertoar kubističke ikonografije ne menja, ali se u njemu ogleda dalja evolucija kubizma, od analitičkog ka jednostavnijim planovima, ka većem naglasku na boji i ka ravnijoj koncepciji predstave. Sve ovo će, na kraju, dovesti do sintetičkog kubizma.

PIKASOVE IZJAVE. Poznato je više Pikasovih izjava o kubizmu kao pravcu, a neke od njih su:

1. „Brak je uvek govorio da je u slikarstvu važna jedino namera. I to je tačno. Važno je šta radiš. To je najvažnija stvar. A u kubizmu je posebno bilo važno ono što ste hteli da uradite, vaša namera. A to se ne može naslikati.“

2. „Kubizam se ne razlikuje od drugih slikarskih pravaca. Svima su zajednički isti principi i isti elementi. Činjenica da kubizam nije dugo vremena naišao na razumevanj, da i danas postoje ljudi koji u njemu ništa ne vide, ne znači ništa. Ja ne znam engleski, pa je knjiga na engleskom za mene prazna knjiga. To ne znači da engleski jezik ne postoji, i zašto bih krivio bilo koga do sebe ako ne razumem ono o čemu ništa ne znam?“

3. „Kubizam je ostao unutar granica i ograničenja slikarstva i nikada nije težio da ode izvan. Crtež, nacrt i boja isti su kao i u drugim pravcima. Možda su naše teme drugačije, jer smo uveli u slikarstvo predmete i oblike koji su bili zanemareni. Posmatramo otvorenih očiju i otvorenog uma svet oko sebe. Svakom obliku i boji dajemo poseban značaj, onako kako ih mi vidimo; u našim temama, zadržavamo radost otkrivanja, zadovoljstvo očekivanim; naša tema morabiti zanimljiva po sebi. Ali, zašto da vam pričam o tome šta radimo, kada to svi mogu da vide ako hoće?“

ПАБЛО ПИКАСО

Уобичајен

Пабло Пикасо је био син Хозеа Руиза Бланка, професора цртања, и Марије Пикасо Лопез. Његово неуобичајено интересовање за цртеж је почео врло рано, негде у 10 години, када је постао ученик свог оца у Коруњи, где се породица преместила. године. Од тог момента његов таленат и интересовање за експериментисање и развијање сопственог ликовног израза, помаже му да врло брзо превазиђе уметничке способности свога оца. У Коруњи, Пикасов отац је одлучио да подреди своје уметничке амбиције сину, доводећи му моделе и подржавајући га у остварењу његове прве изложбе када је имао само 13 година.

Породица Руиз-Пикасо се сели у Барселону 1895. године и Пабло се уписује у Љочу (кат. La Llotja), локалну уметничку академију, где је његово отац већ добио посао као професор цртања. Сви у породици су се сложили да Пабло може да постане академски сликар, а 1897. године, његова слава у Шпанији је ишла у прилог очекивањима, пошто је те године његова слика Наука и милосрђе за коју је његов отац био модел доктора, добила почасну награду у Мадриду на изложби Краљевске академије Сан Фернандо.

Шпански главни град је био очигледно следећа станица за младог уметника, гдје би могао да стекне признање и испуни очекивања својих родитеља. Пабло Руиз одлази за Мадрид и уписује се у Краљевску академију Сан Фернандо, јесени 1897. године. Али убрзо оцењује наставу на Академији испод очекиваног нивоа и проводи време на цртање и сликање свакодневнице која га окружује: кафића, улица, бурдела, итд. У Праду открива шпанско сликарство и пише: „Музеј је предиван. Веласкез је прва класа; моју пажњу привлаче одлични портрети од Ел Грека, али Муриљо није уверљив у свакој од својих композиција“. Дела ових и других уметника су оставила јак утисак на Пикаса и такође постала путоказ у различитим моментима његове дуге каријере. Гоја је био уметник чија дела је Пикасо нарочито копирао у Праду 1898. године (портрет тореадора Пепеа Ила и цртеже за једну од графика из Гојине серије Каприци).

У Барселони, где је похађао школу, као и у Мадриду, где је био свакодневни посетилац музеја Прадо, занимало га је све у вези са сликарством, а сањао је и о Паризу, где напокон стиже у октобру 1900. године.

У историји сликарства мало је “државних удара” који се могу мерити с оним што га је Пабло Пикасо остварио 1907. године, када је својим запањеним пријатељима показао “Госпођице из Авињона“, слику на којој је свет представио као у разбијеном огледалу. Пикасо је био покретач и инспиратор сликарских смерова као што су кубизам и сугестивни експресионизам који представљају прави револуционарни преврат у модерној ликовној уметности.

Женио се два пута и имао је много љубавница. Отац је четворо деце. Посљедње дете, Палому, добио је у својој 68. години.

Паралелно са сликарством Пикасо се посвећивао и скулптури, пре свега у годинама око 1907. када је стварао под утицајем кубизма, затим око 1930. године и у другим раздобљима његовог стварања.

Пикасо је направио преко 6000 слика, скулптура и цртежа. Његове слике данас вреде милионе.

Умро је 1973. када му је отказало срце за време напада грипа.

Зашто баш ликовна култура

Уобичајен

Ликовна култура је предмет који је заступљен са по једним часом и на природно-математичком (I и II разред) и на друштвено-језичком смеру (сва четири разреда). То је мало времена (јер се увек жури да би се све стигло) да се ученици боље упознају са ликовном уметности.

На овом блогу ће моћи да прочитају различите текстове о уметницима различитих епоха, да се упознају са различитим техникама сликања и много тога још.